KRENEMO, PA STANEMO

Krenemo da kažemo, pa zaćutimo, jer šta ako naiđemo na podsmijeh?
Krenemo da zagrlimo, pa se zakočimo, jer šta ako zagrljaj bude odbijen?
Krenemo da zavolimo, pa sami sebe sapletemo, jer šta ako ljubav ne bude uzvraćena?
Krenemo da poletimo, pa sami sebe u kavez vratimo, jer šta ako padnemo pa zaboli?

I tako ćutimo, a krivi nam drugi što neće da kažu.
Kočimo, a krivi nam drugi što ne ubrzaju.
Saplićemo se, a krivi nam drugi što neće da budu stabilni.
Zatvaramo se u kavez, a krivi nam drugi što ne podržavaju naš let.

A drugi, baš kao i mi, umiru od straha.

P.S. I mi to zovemo životom?